То је онај тренутак у години када се школа усправи мало више него иначе, када се табла у зборници заустави као да ослушкује, а ходници задрже дах. Јер Шаховски турнир није само такмичење — то је легенда у малом формату, препознатљива по енергији која личи на онај добар немир пред први потез на табли.
Ове године, на четвртом турниру, тај немир је имао три јунака.
Лазар Трифуновић, III6, прво место — играо је као неко ко не стиже да се бави сумњом. Чисто, прецизно, хладнокрвно. Као да је свака фигура знала где треба да стане још пре него што је додирне.
Василије Радуловић, III1, друго место — мирна глава, оштар ум. И онај опасни сјај у погледу који поручује: Видећемо се ми поново.
Петар Савковић, II2, треће место — млади лав који је јасно ставио до знања да ће његове партије тек постати приче које ће се препричавати.
Иза свега стоји име које се не изговара олако — професор Драган Пантић, чији је дух такмичарског жара, правичности и интелектуалне игре уграђен у сваки потез, сваки шаховски сат и сваку искру на лицу ученика.
Шаховски турнир је зато посебан: учи да победиш, али и да прихватиш пораз; да мислиш брзо, али играш стрпљиво; да стојиш чврсто, али никад круто. И увек — да играш часно.
До следећег турнира, шаховске даске остају да шапућу имена победника, а ми да се поносимо што у нашој школи расту умови који мисле, осећају и побеђују са стилом.
Више од турнира, мање од случајности
