Давне 1926. године, постављени су први темељи ове данас модерне, савремене васпитно – образовне установе.

Од тада, па све до данас, школа је мењала називе, проширивала просторе, мењала архитектуру. Оно што се није мењало, што је одувек постојао и постоји – то је квалитет, стручност и професионалност радника и професора ове школе. Жеља за радом, квалитетом, марљивошћу и трудом радника свих ових деведесет година, уткана је у бројна постигнућа оних који су завршили ову школу ( свих образовних профила), који су нас афирмисали (а није мали број) на прави начин на многим важним и значајним местима, како у Србији, тако и ван ње.

О томе постоје бројни писани извори, дипломе, али о животу, дружењима, путовањима, колективним и индивидуалним успесима, „о души“ ове школе најбоље можемо сазнати из школског часописа „Наша пролећа“. Некада давно, неких 80 – их година овај часопис је постојао, али је онда уследило затишје.

Године 2009. група ученика, заједно са професорима српског језика, Снежаном Арсић и Томиславом Милићем, долази на идеју, да нешто што је добро треба поново покренути.

Нисмо променили назив часописа, остала су „Наша пролећа“, наша и њихова, али и неких будућих генерација. Данас овај часопис итекако живи. Он је ту да подсети на генерације које су заједно са професорима обележиле једно време, генерације које се школују овде, генерације које нас на најбољи начин представљају и дају пример неким следећим, будућим генерацијама. Наши вредни новинари бележе сваки рад ( а било их је доста) од свечаних академија, представљања генерација које завршавају школовање, стручних екскурзија, секција, секцијског дружења, литерарних и ликовних радова, спортских дешавања, усавршавања, хумора, карикатура, бисера….. Нисмо заборавили ни оне који су поставили темеље ове модерне и успешне школе. Писали смо и о онима који су представљали нашу школу на бројним такмичењима. Учили смо, радили, али се и забављали, правили маскенбале, били одговорни и професионални као прави професори, кроз ђачку самоуправу, али били и хумани у многим ситуацијама.

Листајући већ старе часописе, постајемо још више поносни на све оне младе људе који су били део нас, који су сада већ остварени људи и који нас из мале Жупе представљају у најлепшем светлу чак и у свету. Часопис је подстицај и за садашње али и будуће генерације, да остваре што већи резултат.

Речи ипак не могу описати све оно што је било, што смо осећали, речи су потпуне само са сликом (хвала фоторепортерима).

Уредник часописа „Наша пролећа“
Професор српског језика, Снежана Арсић